Reših i ja da predstavim svoji lepi gradić u kome sam odrasla, i u kome još uvek živim! Da, gradić, jer jedan pravi Detelinarac nikada ne bi rekao da je iz Novog Sada , da odmah posle ne doda, onako ponosno i drčno da je ustvari sa Detelinare. Za nas je Detelinara više od grada, Detelinara je kraljevina- imamo svoju himnu, svoj pozdrav, grb, fudbalski tim, urbane legende, kultne tipove, slavu, dilere, dve škole (osnovne), kasarnu, uskoro i crkvu, kafanu Pilot, jednu autobusku liniju- trojku (da se razumemo- govorim o Staroj Detelinari- jer je to original), Musu, školu za umetnike i najviše zelenila u čitavom gradu, divlju pijacu, štangle, prugu, voz,….šta ti više treba za jedan pristojan život? Ništa! Zato Detelinarci izlaze samo po Detelinari, retko kad se potrude da odu do grada-centra, tada se srede i guraju svima pod nos da su s Detelinare i da se okolina pripazi jer “pod je klizav”!
Pošto prostor i okruženje veoma utiču za razvoj nečije ličnosti, tako je i Detelinara mene izgradila, usadivši mi drčnost, uživanje u malim stvarima, veru da svaki dan možeš da postaneš junak, prezir prema ambicijama, novcu, modernom svetu……
Pruga ispred moje zgrade! Zašto uvek pravim filmove na železničkim stanicama, o mašinovođama, vozovima? Previše pazim na voz…pa sam opterećena!
Autolimar iza moje zgrade! On proizvodi one divne zvukove, zbog kojih sam naučala da glasnije pričam od normalnih ljudi (onih koji nisu sa Detelinare)! Šalim se, nema boljih ljudi od Detelinaraca…..Joj, tu je i taj pas, zbog koga imam te neuroze i frustracije….
Eh, da komšije….pečemo paprike ispred zgrade, pravimo kotlić kod autolimara, boćanje dve ulice od mene, fudbal na autoputu (slab saobraćaj- nema se para za automobile), što bi Džole rekao “ne mogu ja da iznesem šamlicu na sedamnaestu aveniju…jer kod mene u sokaku svi sede ispred kuće..”…tako i ovde svi sede ispred zgrade…
Prva stanica trojke!Moja omiljena, vozači se ovde odmaraju, idu do wc-a u trafiku, popiju kafu, klopaju, cigare, novine pročitaju, a mi nasmejani čekamo po hladoći, kiši, ekstremnim vrućinama….onda ulazi vozač-Bog i kaže “Ja krećem”, zatim za sobom ostavi otvorena samo prva vrata, i mi se svi guramo da bi ušli, jer on kreće tačno po rasporedu, ups!….pa trebalo je da krene već pre…, žao mi je one babe što je pala ulazeći u bus i što na kraju nije ušla, jer vozač mora biti tačan kao švajcarski sat, zatim samu sebe proklinjem što sam ušla jer mi je od brze vožnje počeo da se prevrće dorukčak po stomaku…..dođosmo do “Pilota” uh…svi delovi tela su još uvek na svojim mestima, tu ulazi kontrola ali veoma retko jer uvek ima po jedan što kad mu kažu karta odgovara “Kakva karta? Šta hoćeš? Znaš ti ko sam ja?”. Naravno, kontrole su retke ovde i to samo novajlije- neupućene u kraj u koji dolaze….
Nastavak sledi……
